петак, 02. јануар 2015.

Салаши су брегови Бачке

Бескрајну равну линију наше равнице, поквари тек по који разбацан салаш. Шта су то салаши? Прича о салашима многима у мојој породици измами сузе или радост, усхићење. Толико различитих осећања око једне исте ствари. Иако ми је тешко, покушавам да схватим шта салаш представља мојим прецима.
Још као сасвим мали сам са мамом и татом обилазио наш атар. Тата би ми увек пажљиво говорио чије су њиве поред којих би пролазили и увек би ме водио на место  где је био наш салаш; па од другог деде салаш, па од прадеде салаш, па од другог прадеде салаш... Осим мене и мог оца, сви моји преци су живели бар један део свог живота на салашу. Шта се то десило па су морали да их напусте и зашто су тужни кад знам из прича да им нимало није било лако?
Радило се од свитања. Требало је намирити сву стоку, радити у пољу по цео дан са примитивним пољопривредним машинама. Како ли је тек женама било тешко на салашу, кад нису имале ни воду ни струју, а треба скувати ручак, умесити хлеб, опрати веш... Баба ми је причала да се на салашу као мала играла са животињама, а њена бака би јој понекад правила лутке од кукурузовине. Често су њих две ишле пешке у село на пијацу. Кад би се тако враћале, уморне од пешачења, довољно би било да из далека угледају багрењак па да осете олакшање, јер салаш је био као оаза у пустињи. Прво би се огласили салашки пулини. То су пси који су били део породице и помагали у многим пословима. Одмах би се и гуске јавиле гачући, спремне на одбрану своје територије, марширајући у напад. Са коњима се разговарало као са најбољим пријатељима, а краве су деци биле мезимице јер од млека није било лепшег и слађег напитка. Сва створења су била повезана и зависила су једна од других.
Када би деца требало да пођу у школу, салашари су куповали куће у селу и полако напуштали своје салаше. Тако је било најједноставније. „А зашто нисте довели струју и воду до салаша, направили лепе путеве до њива?“ – с прекором сам их питао. Одговор никад нисам добио. Све те приче о срећи салашарских породица помало су ми биле нестварне, јер у голим зидовима старих набијача без прозора и врата тешко сам могао да замислим живот.
Путујући на север, за Суботицу и Мађарску, приметио сам пуно салаша на којима се живи. Уређених салаша, на којима куће и штале блистају, дворишта су пуна животиња, а багре стоје око салаша као поносни стражари. Замислио сам своју породицу у једном таквом салашу и на тренутак осетио срећу о којој су ми причали.
Брегови Бачке, наши салаши, морају опет бити живи. Сву лепоту наше равнице нећемо упознати из градова, села или из аута када смо на путу. Морамо бити на салашу да бисмо осетили величину неба у ту дивну меланхоличну музику тишине.




Јаков Стојшин 6/4

Освојено треће место, на литерарном конкурсу  ,,Салаши су брегови Бачке" у организацији Општинске народне библиотеке ,,Вељко Петровић",  Жабаљ. 


Нема коментара:

Постави коментар